Reproduktivna prava su deo ljudskih prava, titular je svaki pojedinac i zasnivaju se na principima ljudskog dostojanstva i jednakosti.
šire = pravo na reproduktivno zdravlje, na zasnivanje porodice, na slobodno roditeljstvo, na zaštitu od polne diskriminacije, i na zaštitu od seksualnog zlostavljanja u vezi sa tim
uže = pravo da se rodi dete (pozitivno) kao i da se spreči rođenje deteta (negativno); niko ne može da garantuje potomstvo pa je zato ispravnije reći – pravo da se odlučuje o rađanju i svim aktivnostima usmerenim na regulisanje momenta i broja porođaja, a koje imaju za očekivani cilj rođenje deteta
Abortus čini jedno od reproduktivnih prava u negativnom smislu.
Abortus (lat. abortio) definiše se kao izbacivanje ili odvajanje iz tela žene oplođenog jajašca sve do 28. nedelje trudnoće; pobačaj je suprotan porođaju, jer kod prvog pretpostavljeni život prestaje, dok kod drugog stvaran život nastaje
Za početak trudnoće se uzima vreme poslednjeg menstrualnog perioda, a preporuka je da se gestaciona starost meri i u odnosu na dimenzije ploda pregledom ultrazvuka između 10. i 13. nedelje trudnoće
Sam čin rođenja označava sposobnost novorođenčeta za samostalan život u momentu odvajanja od majčinog tela; po pravilu do 28. nedelje plod nije sposoban za vanmaterični život i dolaskom u spoljnju sredinu on redovno ne može da opstane već ugine.
Predmet ugovora o prekidu trudnoće ili ugovora o prijemu u bolnicu radi prekida trudnoće smatra se ugovorom o usluzi gde lekar ne garantuje uspeh zahvata, nego samo obećava izvršenje zahvata (obligacija sredstva)
Prekid trudnoće sme da izvrši samo lekar. On ispituje uslove za abortus (utvrđuje starost trudnoće, pribavlja nalaze o krvnoj grupi i RH faktoru i anamnestičke podatke, utvrđuje da li postoji opasnost po zdravlje žene naruši, ukazuje ženi na opasnost i posledice abortusa, upoznaje ženu sa drugim metodama zaštite od neželjene trudnoće). On jedini snosi odgovornost za prekid trudnoće; pobačaj koji nije obavljen pažljivo i lege artis, u skladu sa postojećim standardom, kao i pogrešno učinjen savet povlači odgovornost.
Lekar može u pisanom obliku pozvati na klauzulu savesti kojom odbija da izvrši ili da učestvuje u prekidu trudnoće; osnov je u poštovanju ličnih uverenja, najčešće religioznih, kao i etičkog opredeljenja u korist života; lekari i drugo osoblje koje se opredeli za ili protiv abortusa u okviru svog zaposlenja ne treba da trpe štetne posledice.
Pravni status fetusa:
Nesporna je zaštita nerođenog života ali nju ne treba izjednačavati sa sa pravnim subjektivitetom; zaštita je drugačija u građanskom i krivičnom pravu, a samim tim i odgovornost.
Prethodno pitanje se sastoji u određenju pravnog položaja i toga ko poseduje svojstvo pacijenta kod preduzimanja prenatalne dijagnostike i zahvata nad trudnicom, odnosno da li postoje jedan ili dva pacijenta
Trudnica kao buduća majka nesumnjivo ima status pacijenta; za razliku od toga, status fetusa kao budućeg deteta nije tako izvestan i često se diskutuje
Razlika: medicina jasno poima fetus kao samostalnog pacijenta na kome se ne samo postavlja dijagnoza, nego i praktikuje fetalna terapija, budući da je u visokorazvijenim zemljama došlo do zavidnog stepena razvoja fetalne medicine
Pristanak žene:
Pacijent je neko ko poseduje prava i zbog toga pacijent treba da bude ličnost. Samo kroz pristanak trudne žene lekar se ovlašćuje na abortus; odluka je na njoj i ona načelno nije u obavezi da prihvati sve što joj se predočava kao rizik, uključujući tu i zaštitu fetalnih interesa; polazi se od pretpostavke da žena najbolje zastupa interese nerođenog deteta u svom telu. To važi naročito kod kasnog pobačaja iz razloga anomalija ploda gde se trudnica nalazi pred teškom odlukom da treba da sagleda realnost da li je u interesu ploda da dođe na svet i živi oštećen; neki teoretičari kod ovog abortusa vide elemente pasivne eutanazije.
Preuzeto: Medicinsko pravo, PREKID TRUDNOĆE – ABORTUS, dr sc.iur. Hajrija Mujović-Zornić, viši naučni saradnik / vanredni profesor. Institut društvenih nauka, Centar za pravna istraživanja, Beograd, mart 2013